четвртак, 19. април 2012.

Emil Sioran - Kako je sve daleko!


Ne znam zašto treba nešto činiti na ovom svetu, zašto treba imati prijatelje i težnje, nade i snove. Hiljadu bih puta više voleo da se povučeš u neki udaljeni kutak sveta, gde ništa od onog što čini buku i komplikacije ovog sveta nema nijedan odjek? Odustavši od kulture i ambicija, da li bismo izgubuli sve, ne dobivši ništa? No, šta se dobija na ovom svetu? Ima onih za koje nijedan dobitak nema važnost, koji su neizlečivo nesrećni i sami. Svi smo zatvoreni jedni za druge! I kad bismo bili otvoreni da primimo sve od drugog ili da mu čitamo dušu do dubina, koliko bismo osvetlili njegovu sudbinu? Toliko smo sami u životu, da se pitaš nije li samoća agonije simbol ljuskog postojanja. To je znak velikog nedostatka htenja da se živi i umire u društvu.
Postoje li milovanja u poslednjim trenutcima? Hiljadu puta je bolje umreti sam i napušten, kada te niko ne vidi i kada možeš da se ugasiš bez teatralnosti i poze. Gadim se ljudi koji se u agoniji savladavaju i nameću sebi stavove da bi ostvarili utisak. Suze peku, osim u samoći. Svi koji u agoniji teže da se okruže prijateljima čine to iz straha ili nemogućnosti da podnesu konačne trenutke. Oni hoće da zaboravesmrt u glavnom trenutku. Zašto nemaju beskonačnu hrabrost, zašto ne zaključaju vrata da bi podneli lude senzacije lucidno i u strahu s one strane svake granice? Toliko smo odvojeni od svega! Nije li sve što postoji nedostupno? Najdublja i najorganskija smrt  je smrt od samoće, kada je sama svetlost načelo smrti. U takvim trenutcima si odvojen od života, od ljubavi, od smeha, od prijatelja, čak i od smrti. I, paradoksalno, pitaš se postoji li išta drugo osim tvog ništavila i ništavila sveta. 


петак, 30. март 2012.

Đole

Ima li išta lepše od buđenja prirode? Za mene ne. Osvrnem se i pogledam zelenilo, osvrnem se i oslušnem cvrkut, osvrnem se i osetim miris procvetale kajsije... Sve je drugačije, sve je lepše i lakše kada je sunce tu. Svaka bol je manje bolna, svaka tuga je manje tužna, svaka muka je manje mučna. Nema zime, a nema ni jedva podnošljive letnje žege, idealno. Počinjem da skrećem pogled sa ružnih stvari i kao da u svom videokrugu koncentrišem samo one lepe. O, proleće, nemoj nas nikada nepustiti. Nestaće moja lepa slika o svetu sa tvojim odlaskom.





петак, 16. март 2012.

среда, 14. март 2012.

Izazov


Drugarica Ramonica poziva na izazov, pitanja su sledeća:

1. 3 alatke koje u svom hobiju najvise koristite ili koje su vam najdraze
2. Nabrojati 3 stvari sa liste želja

3. Izazvati 3 blog prijatelja

Moji odgovori su sledeći:

1. Olovka, po mogućstvu neka fina koja tanko piše, sveska što šarenija sa cvetićima i leptirićima , u nju će stati svaka sreća kao i svaka bol i kolaž papir za pravljenje svakakvih džidža-bidža.

2. Posao za stalno, u struci, ali sa nekim novim i boljim generacijama koje znaju za kulturu i vaspitanje, mali, slatki stan, samo moj, sa  sarenim zavesama, toplim zidovima i starinskim stolicama, život u velikom gradu, bez trzavica i muka

3. Izazov prosleđujem:


субота, 03. март 2012.

Sarah Kay ( Sara Kej )



Sećate li se ove devojčice? Sećate li se albuma i sličica koje smo brižljivo skupljale i razmenjivale? Sara je obeležila jedan deo mog odrastanja, ali kao da sam i dalje ostala sa njom, u njenom svetu,  i nakom toliko godina. Da, Sara je to dete koje čuči u meni. Oduvek sam želela te cipelice, te šeširiće, eto nikada nije kasno. Volim te, gospođice Kej.





недеља, 26. фебруар 2012.

Milena Pavlović Barili


                                          ( 1909-1945 )

Milena Pavlović Barili najpoznatija je Požarevljanka, ćerka Bruna Barilija i Danice Pavlović. Svoj slikarski talenat uobličila je na studijama slikarstva u Beogradu i Minhenu. Nije se zadovoljavala sredinom u kojoj živi i stvara, pa tako veći deo svog života provodi u Londonu, Rimu, Parizu, a kasnije i u Njujorku. U Americi je radila i ilustracije za modne časopise, jedan od njih je i Vogue ( Vog ). Imala je problema sa srcem i 1945. godine iznenada umire u Americi. Porodična grobnica porodice Barili ( Bruna, Danice i Milene) nalazi se u Rimu. Neka od Mileninih dela nalaze se u njenoj porodičnoj kući u Požarevcu koja je pretvorena u Galeriju Milene Pavlović Barili.





субота, 25. фебруар 2012.

Milić od Mačve


( 1934 - 2000 )

Milić od Mačve ili Milić Stanković jedan je od naših najpoznatijih slikara. Ja bih rekla da je on 'srpski Dali', a i zašto da ne kada mu je sam genije nadrealizma bio jedan od uzora. Bio je specifičan i kao umetnik i kao pojava, privlačio je poglede svojim stilom odevanja, nosio je beretku, crni plašt i  neobičan štap. Bio je jedan od najvećih srpskih rodoljuba  i samim tim je bio predstavnik Srpske autohtonističke škole koja je zastupala stav da su Srbi najstariji narod na svetu. Njegov život je okončan 8. decembra 2000. godine, ali uprkos tome njegova dela i dalje žive.






среда, 22. фебруар 2012.

Miloš Crnjanski

Shvatila sam da volim ovu pesmu onog trenutka kada sam na na fakultetu čula čika Crnjanskog kako govori svoje stihove. Mogu je slušati iznova i iznova, žmarci će biti sa mnom do poslednjeg izgovorenog stiha. 


Lament nad Beogradom

Jan Majen i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
I ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
Nego neka čudovišta, polipi, delfini,
Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko: „Ničevo“ - 
I špansko: „Nada“
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
Sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
I topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
I ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, ukopoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
Espanja i naš Hvar
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
Priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
Već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
Što mi se smeju i vrište u mojoj samoći
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!“
Treći: „Leš, leš, leš.“
Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
Zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
Kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
Prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.
Ti, prošlost, i moj svet,
Mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljeci,
Priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet
U društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
Nego neke ruševine, aveti, i stećci,
Što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i fransusko: „Tout passe“.
I naše: „Prošlo“.
Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
Nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
I tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
A hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dože čas da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.
Ližbua i moj put
U svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
Priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
I prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
Nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
Što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
Da im život baš ništa nije dao,
Pa šapću: „Não, não, não“
I naše: „Ne, ne“.
Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
Do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
Što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, tvoja zora zaplavi,
U koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
Uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, ti.
Finistere i njen stas,
Brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
Priviđaju mi se još, ko neki leptir, bulke, klas,
Dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
Nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
Što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre!“ –
I naš „grob“ i „mrak“.
Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
Iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
U onoj gde su karavani seni,
Ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, tebe, znam da ne mogu, ne mogu.
Život ljudski, i hrt,
Sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
Priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
Jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
Nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
Što šapće kao i srce, sve hladnije i tiše:
Da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
Ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.
Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
Kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
Ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na tvoj kamen strmi,
I tebe, i Savu, i tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
To ime će biti poslednji šapat moj.

уторак, 21. фебруар 2012.

Svima nam treba sunca


Veliki znak pitanja

Imate li utisak da se neke stvari dešavaju mimo vaše volje? Imate li utisak da se u proteklih nekoliko godina mnogo toga promenilo? Imate li utisak da je ružičasta boja sa vaših naočara polako počela da bledi? Imate li utisak da ne može gore od ovoga? Imate li utisak da ste prava osoba, ali za neko drugo vreme? Imate li utisak da ništa ne možete da učinite, jer ste nemoćni?
Šta je ovo sa svetom i ljudima?

среда, 08. фебруар 2012.

Volim...








                                               


петак, 20. јануар 2012.

Drugacija normalnost


Da li se ponekad osecate kao da ne pripadate mestu na kome se nalazite? Da li vas to nagoni na ramisljanje da  li se vi ne uklapate u svet koji su drugi stvorili ili se taj drugi svet ne uklapa u vasu viziju stvarnosti? Da... da... Ma, najlakse je biti ono sto jesmo, bez maski, licemerja, ogoljeni pred drugima, ali bez tereta pretvaranja. Podrska za sve drugacije ljude. :)