Emil Sioran - Kako je sve daleko!

Ne znam zašto treba nešto činiti na ovom svetu, zašto treba imati prijatelje i težnje, nade i snove. Hiljadu bih puta više voleo da se povučeš u neki udaljeni kutak sveta, gde ništa od onog što čini buku i komplikacije ovog sveta nema nijedan odjek? Odustavši od kulture i ambicija, da li bismo izgubuli sve, ne dobivši ništa? No, šta se dobija na ovom svetu? Ima onih za koje nijedan dobitak nema važnost, koji su neizlečivo nesrećni i sami. Svi smo zatvoreni jedni za druge! I kad bismo bili otvoreni da primimo sve od drugog ili da mu čitamo dušu do dubina, koliko bismo osvetlili njegovu sudbinu? Toliko smo sami u životu, da se pitaš nije li samoća agonije simbol ljuskog postojanja. To je znak velikog nedostatka htenja da se živi i umire u društvu.
Postoje li milovanja u poslednjim trenutcima? Hiljadu puta je bolje umreti sam i napušten, kada te niko ne vidi i kada možeš da se ugasiš bez teatralnosti i poze. Gadim se ljudi koji se u agoniji savladavaju i nameću sebi stavove da bi ostvarili utisak. Suze peku, osim u samoći. Svi koji u agoniji teže da se okruže prijateljima čine to iz straha ili nemogućnosti da podnesu konačne trenutke. Oni hoće da zaboravesmrt u glavnom trenutku. Zašto nemaju beskonačnu hrabrost, zašto ne zaključaju vrata da bi podneli lude senzacije lucidno i u strahu s one strane svake granice? Toliko smo odvojeni od svega! Nije li sve što postoji nedostupno? Najdublja i najorganskija smrt  je smrt od samoće, kada je sama svetlost načelo smrti. U takvim trenutcima si odvojen od života, od ljubavi, od smeha, od prijatelja, čak i od smrti. I, paradoksalno, pitaš se postoji li išta drugo osim tvog ništavila i ništavila sveta. 

Đole

Ima li išta lepše od buđenja prirode? Za mene ne. Osvrnem se i pogledam zelenilo, osvrnem se i oslušnem cvrkut, osvrnem se i osetim miris procvetale kajsije... Sve je drugačije, sve je lepše i lakše kada je sunce tu. Svaka bol je manje bolna, svaka tuga je manje tužna, svaka muka je manje mučna. Nema zime, a nema ni jedva podnošljive letnje žege, idealno. Počinjem da skrećem pogled sa ružnih stvari i kao da u svom videokrugu koncentrišem samo one lepe. O, proleće, nemoj nas nikada nepustiti. Nestaće moja lepa slika o svetu sa tvojim odlaskom.

Audrey Hepburn- odlika ženstvenosti tada i sada

                                        ( 1929-1993)

Izazov

Drugarica Ramonica poziva na izazov, pitanja su sledeća:

1. 3 alatke koje u svom hobiju najvise koristite ili koje su vam najdraze

2. Nabrojati 3 stvari sa liste želja

3. Izazvati 3 blog prijatelja

Moji odgovori su sledeći:

1. Olovka, po mogućstvu neka fina koja tanko piše, sveska što šarenija sa cvetićima i leptirićima , u nju će stati svaka sreća kao i svaka bol i kolaž papir za pravljenje svakakvih džidža-bidža.

2. Posao za stalno, u struci, ali sa nekim novim i boljim generacijama koje znaju za kulturu i vaspitanje, mali, slatki stan, samo moj, sa  sarenim zavesama, toplim zidovima i starinskim stolicama, život u velikom gradu, bez trzavica i muka

3. Izazov prosleđujem:

A-nakit

Bensedin art

Kreativnost

Sarah Kay ( Sara Kej )

Sećate li se ove devojčice? Sećate li se albuma i sličica koje smo brižljivo skupljale i razmenjivale? Sara je obeležila jedan deo mog odrastanja, ali kao da sam i dalje ostala sa njom, u njenom svetu,  i nakom toliko godina. Da, Sara je to dete koje čuči u meni. Oduvek sam želela te cipelice, te šeširiće, eto nikada nije kasno. Volim te, gospođice Kej.

Milena Pavlović Barili

                                          ( 1909-1945 )

Milena Pavlović Barili najpoznatija je Požarevljanka, ćerka Bruna Barilija i Danice Pavlović. Svoj slikarski talenat uobličila je na studijama slikarstva u Beogradu i Minhenu. Nije se zadovoljavala sredinom u kojoj živi i stvara, pa tako veći deo svog života provodi u Londonu, Rimu, Parizu, a kasnije i u Njujorku. U Americi je radila i ilustracije za modne časopise, jedan od njih je i Vogue ( Vog ). Imala je problema sa srcem i 1945. godine iznenada umire u Americi. Porodična grobnica porodice Barili ( Bruna, Danice i Milene) nalazi se u Rimu. Neka od Mileninih dela nalaze se u njenoj porodičnoj kući u Požarevcu koja je pretvorena u Galeriju Milene Pavlović Barili.

Milić od Mačve

( 1934 - 2000 )

Milić od Mačve ili Milić Stanković jedan je od naših najpoznatijih slikara. Ja bih rekla da je on 'srpski Dali', a i zašto da ne kada mu je sam genije nadrealizma bio jedan od uzora. Bio je specifičan i kao umetnik i kao pojava, privlačio je poglede svojim stilom odevanja, nosio je beretku, crni plašt i  neobičan štap. Bio je jedan od najvećih srpskih rodoljuba  i samim tim je bio predstavnik Srpske autohtonističke škole koja je zastupala stav da su Srbi najstariji narod na svetu. Njegov život je okončan 8. decembra 2000. godine, ali uprkos tome njegova dela i dalje žive.