петак, 30. март 2012.

Đole

Ima li išta lepše od buđenja prirode? Za mene ne. Osvrnem se i pogledam zelenilo, osvrnem se i oslušnem cvrkut, osvrnem se i osetim miris procvetale kajsije... Sve je drugačije, sve je lepše i lakše kada je sunce tu. Svaka bol je manje bolna, svaka tuga je manje tužna, svaka muka je manje mučna. Nema zime, a nema ni jedva podnošljive letnje žege, idealno. Počinjem da skrećem pogled sa ružnih stvari i kao da u svom videokrugu koncentrišem samo one lepe. O, proleće, nemoj nas nikada nepustiti. Nestaće moja lepa slika o svetu sa tvojim odlaskom.





Нема коментара:

Постави коментар