Pedro Almodovar

Ovog čoveka ne možete da ne volite, u stvari, ili ga uopšte ne volite ili ga obožavate i divite mu se. Volim što je tako nekonvencionalan, što bira tako obične, a opet i tako neobične teme za svoje filmove. Obožavam i sve te divne boje, ma Pedro je divan i jedan jedini, zar ne?

Večiti dečak- Mika Antić

                                       
                                     Miroslav-Mika Antić (1932-1986)



On je neko uz čije poletne pesmice mogu da se oraspoložim isto koliko mogu i da se rastužim, uz njih se odmaram od svakodnevih trzavica. On je neko ko je znao da kaže mnogo toga na najjednostavniji i najprijemčiviji način. On je pesnik i za baku i za deku i za mamu i za tatu i za batu i za seku. Hvala Miki za doprinos mom odrastanju.

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš

Nemoj da mi nešto petljaš

Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka.

Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,

stare staze,

stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati

Tu je ono čemu možeš srce dati.

Al' ako se ikad vratiš

moraš znati

tu ćeš stati

I ostati.

Očima se u svet trči

Glavom rije mlako veče

Od reke se dete uči

ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči

da zapara nebo sjajem.

I od druma da se muči

i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija

opasno je kao metak

da u tebi večno klija

i čarlija tvoj početak.

Ti za koren

nisi stvoren

Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,

stisni srce i zažmuri.

Al' kad pođeš - nemoj stati

Mahni rukom.

I odjuri.

Ko zna kud ćeš.

Ko zna zašto.

Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su želje uvek belje

kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja

opasno je kao metak

da u tebi večno kunja

i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio

samo si zaboravio.

Zato leti.

Sanjaj.

Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.

Nek' od tebe život uči

da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo

što ne ume ništa malo,

pa kad kreneš - kreni ludo,

ustreptalo,

radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka

u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,

il' sve teško,

gorko platiš,

uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

Moj izbor- prvi deo

                                                     So, what do you think?

Holandski mag - Vinsent van Gog

Vinsent van Gog (1853-1890)

Ovde nema pratećeg teksta, svaka slika vredi i više od 1000 reči, ova je moja omiljena, Zvezdane noći.

Lament

I kako se uči borba? Možda nismo svi borci, nismo svi predodređeni za to, neki su predodređeni za mirenje sa sumorom koji žive. Kažu da je to život, mora biti i ovakvih i onakvih. Ali, zašto sam ja uvek predodređena da budem nešto što ne želim? Zašto ja nisam taj borac? Zašto ne krčim put ka cilju? Zašto se ne hvatam za svaku slamku? Zašto ne gazim korov? Zašto nisam pokvarena, zašto se ne smejem lažno, zašto ne glumim da sam nešto što nisam? Ljudi ne vole slabiće, oni su za njih nevidljivi. Pomislim ponekad da sam biser, pa se zatvorim u svoju školjku, a onda shvatam da moja školjka, koja je moj svet, tone, nestaje u nekoj kaljuzi. Tako je to u životu. Jaki opstaju.

Britanski genijalci-Portishead

Ovaj britanski bend oformljen je 1994.godine. Do danas su objavili tri albuma, ne računajući posebna izdanja njihovih koncerata. Novi Sad i "Exit" festivala bili su počastvovani da ih ove godine ugoste. I ja sam imala tu čast da se tamo nađem i da sa hiljadam ljudi uživam u nečemu nesvakidašnjem. Hvala Portishead-u. Ja se nadam da ću ipak jednoga dana moći da doživim ono što su sa njujorškom filharmonijom izveli 1998.godine u "Roseland" sali.

Azurna obala-Nica

Francuski gradić koji nosi naziv po grčkoj boginji Niki. Neke je fascinirao, neke razočarao, sve u svemu, lepo, ali ništa spektakularno.

Oproštajno pismo

                          Gabrijel Garsija Markez ( 1928)

Markez je kolumbijski pisac, verovatno, svima najpoznatiji po knjizi "Sto godina samoće". Iako davno izdata interesovanje za njom i dan danas ne jenjava, tako da se u bibliotekama retko i da naći. Moja potraga za njom trajala je godinu dana, a danas je imam kao antikvarno izdanje na svojoj polici. Ko nije pročitao ovo remek-delo neka se lati tog posla. Priča je krajnje neobična i ispričana je na još neobičniji način gde magične i mistične stvari prožimaju svaki segment svakodnevice, ali se nimalo ne smatraju stranim ili čudnim. Ovaj stil pisanja mnogi nazivaju magičnim realizmom.
Čika Markez dobitnik je i Nobelove nagrade za književnost i ona je samo potvrda njegove veličine u ovoj sferi umetnosti.
Ovo što sledi jeste njegovo oproštajno pismo koje je u trenucima slabosti usled teške bolesti prosledio svojim prijateljima putem interneta.
__________________________________________________________________________________
Kada bih imao jedan komadić zivota, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem. Stvari bih cenio ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge dok govore,...i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama da bih osetio bol od njihovih bodlji i strastven poljubac od njihovih latica...

Bože moj, kada bih imao jedan komadić života...Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u načinu savlađivanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću,  nažalost, početi da umirem.

Ah , ta Italija

 

Italija je divna, sve te njihove uske i popločane ulice sa visokim zgradama prosto vas teraju da pomislite da se nalazite u nekoj čudesnoj priči. Ja sam se u to uverila. ako budete imali priliku uverite se i vi.

Horhe Luis Borhes

Vidite, sve pametne stvari odavno su izrečene, na nama je samo da krenemo sa učenjem života i življenja. 

             Horhe Luis Borhes  ( 1899-1986 )

TRENUCI

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim

pokusao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen,

opustio bih se više.

Bio bih gljuplji nego što bejah, zaista

vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnosti, više putovao,

više sutona posmatrao, na više se planina popeo,

vise reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,

jeo manje boba, a više sladoleda,

imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što je razumno i plodno

proživeo svaki minut svoga života: imao sam,

jasno, i časaka radosti.

Ali , kad bih mogao nazad da se vratim,

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,

od trenova samo, nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez

toplomera i termofora,

kišobrana i padobrana,

kad bih opet mogao da živim,

lakše bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,

s proleća bih poceo bosonog da hodam

 i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci okretao,

više sutona posmatrao i sa više dece igrao,

kad bih život ponovo pred sobom imao.

Ali , vidite , imam 85 godina, i znam

Da umirem.

Frida Kalo

 

Frida Kalo ( 1907-1954 )

Meksička umetnica, nesvakidašnja pojava, feministička ikona, pristalica komunističke ideologije sve je to Frida Kalo. Njen život nije bio baš bajan. Doživela je tešku saoraćajnu nesreću koja ju je privezala za krevet i primorala da prekine svoje školovanje. Trpela je jake bolove i spas je trežila u slikanju. Tada i nastaje najveći broj njenih autoportreta. Na slikama prikazuje svu patnju kroz koju prolazi-fizički bol, tuga zbog nemogućnosti imanja dece, duševni bol zbog prevare njenog muža Dijega Rivere...

O njenom životu snimnjeno je nekoliko filmova, a ja vam toplo preporučujem film "Frida" iz 2002. godine sa Selmom Hajek u glavnoj ulozi.