Markez je kolumbijski pisac, verovatno, svima najpoznatiji po knjizi "Sto godina samoće". Iako davno izdata interesovanje za njom i dan danas ne jenjava, tako da se u bibliotekama retko i da naći. Moja potraga za njom trajala je godinu dana, a danas je imam kao antikvarno izdanje na svojoj polici. Ko nije pročitao ovo remek-delo neka se lati tog posla. Priča je krajnje neobična i ispričana je na još neobičniji način gde magične i mistične stvari prožimaju svaki segment svakodnevice, ali se nimalo ne smatraju stranim ili čudnim. Ovaj stil pisanja mnogi nazivaju magičnim realizmom.
Čika Markez dobitnik je i Nobelove nagrade za književnost i ona je samo potvrda njegove veličine u ovoj sferi umetnosti.
Ovo što sledi jeste njegovo oproštajno pismo koje je u trenucima slabosti usled teške bolesti prosledio svojim prijateljima putem interneta.
__________________________________________________________________________________
Kada bih imao jedan komadić zivota, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem. Stvari bih cenio ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge dok govore,...i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama da bih osetio bol od njihovih bodlji i strastven poljubac od njihovih latica...
Bože moj, kada bih imao jedan komadić života...Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u načinu savlađivanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću, nažalost, početi da umirem.
Нема коментара:
Постави коментар