Diferente

Kako biti svoj i shvaćen? Kako imati dodir sa realnošću i normalnim ljudima, a ne prihvatiti njihove uticaje? Podići bedeme oko svoje duše i izolovati se? To su ljudi, prividno jaki i prividno svoji, a, u stvari, skloni padu pod svačije uticaje. Nesigurnost je to. Kako da raritet to i ostane bez ugledanja na druge i bez primes avangarde? 

Želim sjaj i lepršavost, želim autentičnost, ali bez opterećivanja. Želim sebe kao inkarnaciju nečeg inventivnog i sinkretičnog, želim sebe kao posebnu i slobodnu. 

Slabost

Suviše smo slabi i dopuštamo da nekakve i svakakve vanjštine utiču na nas i da remete harmoniju naše duše i našeg tela. Možda je to samo privid idile, prividne stvari lako se poremete, one koje želimo da održimo mi ukorenjujemo i one se ne daju uzdrmati. U dubini duše vladaju nemiri, ne uspostavljamoo sklad sami sa sobom zato smo i duboko nesrećni. Osmeh je za neke druge ljude i štit za našu dušu. Dajte mi hranu za moju unutrašnjost, ne želim otrove iz spoljašnjosti. Želim krila boje smaragda da preletim sva crna mora i pučine. Sigurnost ne postoji. Beg je neminovan.

Genije nadrealizma

Salvador Dali ( 1904-1989 )

Mene je Dali opčinio odavno, doduše, ova koloritna dela i instalacije malo više nego skice i crteži. Njegova veličenstvena dela ostaviće vas bez daha i nateraće vas ili da ga zavolite ili da ga sa gnušanjem posmatrate čitav taj njegov svet, zbog izuzetne bizarnosti većine dela. Njegova dela postavljena su u muzeju u Figueresu, koji se nalazi na oko sat i po vožnje od Barselone. 

Muzej  Salvadora Dalija u Figuerasu

Rastanak sledi

Sutra je dan D. Eto, moraću da se složim sa čika Kaporom, i ja kao i on osećam nepravdu koja mi nije dozvolila  da odaberem mesto rođenja. Ovde je sve drugačije i lepše je, čak je i zvonki ton mojih sandala u dodiru sa betonom  lepši. Možda su to samo umišljnja i ljudska sklonost da uzdiže i veliča sve ono što smatra svojim, a od čega, nažalost, mora da se rastane. Sutra se moja priča ovde završava, ali nekako ne mogu da se pomirim sa time da će na kraju ovog mog divnog poglavlja koje je trajalo 6 godina stajati KRAJ, prihvatiću samo NASTAVIĆE SE, a onda ću se svim silama truditi da nastavak usledi baš u istom mestu, ali kroz neko vreme.

Oni žive večno

Pablo Neruda ( 1904-1973 ) je čileanski pesnik, bogatog književnog opusa. Objavio je 19 zbirki pesama i zahvaljujući njima 1971. godine dobija i  Nobelovu nagradu za književnost.

47. 

Zelim te videti iza sebe na grani.
Malo po malo pretvorila si se u plod.
Nije ti bilo tesko da se uspnes iz korenja
pevajuci svojim slogovima soka.

I tu ces biti najpre mirisni cvet,
u statuu poljupca pretvorena,
sve dok ti sunce i zemlja, krv i nebo
ne odobre slast i milinu.

Videću  na grani tvoju kosu,
tvoj zrak koji sazreva u liscu,
priblizavajuci listove mojoj zedji,

i ispunit ce moja usta tvojim sokom
poljubac koji je iznikao iz zemlje
tvojom krvlju zaljubljena ploda.




Oda srećnom danu 

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan. 


Ne budi daleko od mene

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekat ću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.
Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vedje u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.






Ako me zaboraviš

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.
Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Žak Prever ( 1900- 1977 ) je francuski pesnik, koji je osim pesama pisao i dela za pozorišne trupe. Takođe je i sa svojim bratom, koji je bio režiser, radio je na realizaciji filmova. Naravno, svima je poznat po svojoj pesmi Barbara. 

Adrijen Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Grudva snega koju si bacio na mene u Šamoniju prošle zime sačuvala sam je Eno je na kaminu pokraj svadbenog venca moje pokojne majke koju je ubio moj pokojni otac što je giljotiniran jednog tužnog zimskog jutra ili proletnjeg ... Grešila sam priznajem znala sam ostati duge godine ne vraćajući se kući Ali nikada ti nisam rekla da je to zato što sam bila u zatvoru grešila sam priznajem često sam tukla psa ali sam te volela Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! I Vrbova grana tvoj mali foksterijer koji je crk'o prošle nedelje sačuvala sam ga! Eno ga u frižideru i ponekad kad otvorim vrata da uzmem pivo ugledam jadnu životinju i to me strašno rastuži! A ipak to sam ja uradila jedne večeri da skratim vreme dok sam te čekala ... Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Sa vrha kule Sen-Žak bacila sam se prekjuče zbog tebe sam se ubila Juče su me zakopali u jedno divno groblje i mislila sam na tebe i večeras sam se vratila u sobu po kojoj si se šetao go u vreme dok sam još bila živa i čekala te Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! U redu grešila sam duge godine nisam se vraćala kući ali sam ti uvek krila da je to zato što sam bila u zatvoru! Grešila sam priznajem često sam tukla psa ali sam te volela! Adrijene nemoj da se duriš!  Vrati se! Ta ljubav Ta ljubav Tako silna Tako drhtava Tako nežna Tako očajna Ta ljubav Lepa kao dan I ružna kao vreme Ta ljubav tako stvarna Ta ljubav tako divna Tako srećna Tako vesela I tako jadno Drhteći od straha ko dete u mraku A tako sigurna u sebe Ko neki spokojni čovek u sred noći Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih Gonila ih da govore I primoravala da blede Ta ljubav vrebana Jer te druge mi smo vrebali Ganjani ranjavani gaženi, dotucavani, poricani, zaboravljeni Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili dotucavali, poricali, zaboravljali Ta ljubav cela celcata Još toliko živa A sva ozarena To je tvoja lljubav To je moja ljubav Ona koja je bila To osećanje je uvek novo I nije se izmenilo Toliko stvarno kao neka biljka Toliko drhtavo kao neka ptica Toliko toplo i živo kao leto Možemo oboje Otići i vratiti se Možemo oboje Otići i vratiti se Možemo zaboraviti A zatim ponovo zaspati Pa probuditi se patiti bditi Pa ponovo zaspati Sanjati i smrt Zatim probuditi se, osmehnuti se, smejati se I podmladiti se Naša ljubav zastaje tu Tvrdoglava ko magare Živa ko želja Svirepa kao sećanje Hladna kao kajanje Nežna kao uspomena Hladna kao mermer Lepa kao dan Nežna kao dete Gleda nas smešeći se I kazuje mnogo ne govoreći ništa A ja je slušam drhteći I vičem Vičem za tebe Vičem za sebe I preklinjem te Za tebe za sebe i za sve one koji se vole I koji su se voleli Da ja im vičem Za tebe za sebe i sve druge Da ne znam Ostani tu Tu gde si Gde bila si nekad Ostani tu Tu gde si Gde si bila nekad Ostani tu Ne pomiči se Ne idi Mi koji smo voleli Mi smo te zaboravili Ali ti nas ne zaboravi Jer nemamo drugog do tebe na zemlji Ne dopusti nam da postanemo hladni Da se udaljavamo sve više Odemo gde bilo Daj nam znak da si živa A mnogo docnije na ivici nekog šipražja U šumi uspomena Iskrsni odjednom Pruži nam ruku i spasi nas.  Tražim pomilovanje Tražim pomilovanje za zgužvane misli Za one koji se izgubili i svoje srce stisli. Za one koji klecaju pod teretom svog bremena I koji ne znaju da za sve treba vremena Za one koji hoće da na prečac Postignu mnogo. Tražim pomilovanje za one koji beže od života I koji su zaslijepljeni idejom Da postoji divota Jedino izvan naše planete Za one koji beže kao dete Kad se pred njima ukaže problem Kojem u oči treba pogledati. Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju Nije zato što ne umeju Već zato što su se udaljili od sebe I što njihovo srce težak teret grebe Što su ga sami sebi natovarili.

Kap umetnosti

Svakidašnja jadikovka

Nemiri, uvek prisutni, nikada ne odlaze zauvek, uvek tu, kao da vrebaju, čekaju pogodan tren za napad, čekaju našu osamu. Iznova i iznova se reinkarniraju. Beg kao solucija ne postoji. Suočavanje je jedini izlaz. Bez toga smo nalik kabadahijama i vršimo zulum nad nama samima. Ali, ne mogu ni svi biti junaci, neko mora biti predodređen i za nošenje celokupnog bremena današnjice. Mizerno je što smo postali krajnje maliciozni. Svet je postao jedna velika groteska sa iskrivljenim likovima u kompletu sa njihovim delima. Ponekad se osecam tako redundantno. Dajte mi jednog vođu da me vodi kroz ovo što bi životom trebalo da se zove.
Nebo je i danas uplakano.

Zovem se Šareno

Keith Haring bio je divan američki nekonvencionalan umetnik, koji nije želeo ni po čemu da prati šablon klasičnih umetnika tog vremena. Shodno tome sa sobom je uvek nosio kredu i crtao  po metro stanicama i po mestima koja su bila predviđena za reklame. Zahvaljujući medijima brzo postaje popularan i u svetu, ali, nažalost, brzo i umire u svojoj 31. godini. Zahvaljujući ovim divnim sličicama osigurao je sebi večni život.

Bez adekvatnog naslova

Ljudi skloni kontemplacijama krhki su i ranjivi, tako sebi utiru put za lakši beg od sumorne stvarnosti. Beg ih štiti, ali ih beg čini i ranjivima, ne jačaju imunitet i otpornost na sivilo već se kao neki podvodni stanari pri dodiru sa nečim neprijatnim po automatizmu zatvaraju. Ova najezda neetika i njihovog produkta misli i dela pretvaraju me u nihilistu.Ima nas, pa nas nema,a šte se zbiva  između? Pružaju li se šanse za bolje poglede na svet? Da, ovo je retorsko pitanje. Postajemo i rezignentni, jer bojevi su se vojevali u neko drugo vreme, posle njih je postojala mogućnost za pojavu sunca, a danas kao da je neko vreme večite tame.A, opet, možda je za to kriv samo ovaj današnji plačljivi dan. Nema veze, ipak ću razvući usne u osmeh.

Evo malo vesele i stare, dobre pesmice da ovaj kišom okupan dan bude manje turoban.

Meša Selimović : Kakvi smo ljudi

Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.

Čudan svijet, ogovara te, a voli, ljubi te u obraz, a mrzi te, ismijava plemenita djela, a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Mislio sam nema ko da sluša!?! Ima kako nema, sluša moja duša!!!

A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni, a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice, a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti, a neprihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.

Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A, sve se plaća, pa i ova ljubav.

Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, drukčije nego Ðemail, ali isto tako sigurno. A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A, kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A, kad smo pošteni, svaka nam čast našoj ludosti!

Svako je čudan osim bezbojnih i bezobličnih ljudi koji su opet čudni jer ničega svojega nemaju, tj. njihovo je baš to što ništa posebno nije njihovo.

                                                               Čika Meša Selimović