Sutra je dan D. Eto, moraću da se složim sa čika Kaporom, i ja kao i on osećam nepravdu koja mi nije dozvolila da odaberem mesto rođenja. Ovde je sve drugačije i lepše je, čak je i zvonki ton mojih sandala u dodiru sa betonom lepši. Možda su to samo umišljnja i ljudska sklonost da uzdiže i veliča sve ono što smatra svojim, a od čega, nažalost, mora da se rastane. Sutra se moja priča ovde završava, ali nekako ne mogu da se pomirim sa time da će na kraju ovog mog divnog poglavlja koje je trajalo 6 godina stajati KRAJ, prihvatiću samo NASTAVIĆE SE, a onda ću se svim silama truditi da nastavak usledi baš u istom mestu, ali kroz neko vreme.
Нема коментара:
Постави коментар